Слике до 2002.

Петар Јевремовић

Сликарство оца Зорана Ђуровића

Свака слика тражи око. Без ока слика је слепа. Мртва. Тек у сусрету са погледом живог човека, човека који гледа, слика прогледава. У противном, она је слепа. Слепа и протраћена. Узалудна.

Није лако са сликама. Аутентична слика тражи аутентичног човека. Слика је искушење за око, искушење за тог истог човека који гледа. Гледање ни најмање није наивна ствар. Напротив. Ум, вели свети Исаак Сирин, поприма лик онога што гледа. Управо зато није свеједно шта ћемо односно, кога ћемо гледати. Гледање је у-гледање; у-гледање је о-гледање. О-гледање је налажење себе у оном виђеном, препознавање себе у Другом, препознавање другог у себи.

Толико о нашем погледу. Погрешно је мислити да се слика, ако тражи наше око, у том тражењу исцрпљује. Око не чини слику, око је или препознаје или не препознаје.  Да би слика била слика, потребно је оно Друго. Шта је то? Суштина сваке аутентичне слике, а нарочито свештене слике, није у томе што је ми гледамо. Наш поглед је потребан али он није довољан. Потребно је још нешто. Да би слика била жива, да би била свештена, потребан је бар још један поглед, поглед Другог. Кад год гледамо неку свету слику морамо имати у виду да наш поглед ту није оно главно. Укратко, суштина такве слике није у томе што ми њу гледамо. Не, суштина је у томе што нас нешто (или боље речено Неко) из ње (или кроз њу) гледа. У том случају гледање је сусретање, не пасивна рецепција. Искуство свештене слике не може се свести на домен перцептивног, естетичког. Потребан је искорак: од слике ка нама и од нас ка слици. Изостане ли један од ова два пола од свештености слике неће бити ништа.

Аутентичан сусрет подразумева отвореност, способност да се поднесе неизвесност. Другост. Израз је оно што долази после. Израз подразумева рафинман, илуминацију, сублимацију. Као такав он не може бити полазиште. Изразу предходи нешто много дубље, нешто што је много више исконско но што је рафинирано. У сваком случају, нешто непосредно... Одатле се почиње (ако се уопште има и од чега почети), све друго је надградња. То нешто дубље и то нешто исконскије од сваког могућег израза, ако уопште постоји, по томе се разликују прави сликари од оних који то нису, у блиској је вези са поменутом другошћу. Са Оним спрам нас ту присутних...

Сликарство оца Зорана Ђуровића, његову, ако могу тако да кажем, иманентну поетику најбоље ћемо разумети имамо ли у виду једну стару, одавно заборављену реч parisia, у значењу које јој је својевремено придавао св. Максим Исповедник. Parisia је нарочита врста блискости, отворености, то је смелост, смелост коју имамо у опхођењу са неким ко нам је заиста близак. Аутентична снага осликаних ликова који су пред нама почива на специфичној блискости а то би у извесном смислу значило и опуштености, неоптерећености, те нарочитој (сваком верујем препознатљивој) лакоћи у опхођењу са Оним у иконопису најважнијим. Битан је живот, слике које су живе и човек који је жив. Све друго мање је важно.

Вратићу се на почетак. Слика тражи око, око тражи слику. Перспективе се укрштају. Догађа се сусрет, сапрожимање погледа и гледаног. Сусрет откривеног лика и тек наслућеног прволика. Зближавање и удаљавање, међусобно испитивање, упознавање. Копрене падају, пред нама је људскост. Отворена људскост. Људскост духа у телу. Догађа се радост: нисмо више сами у овом свету. Неко нас гледа. Неко, и то не макар ко. Гледају нас светитељи, људи од духовности и врлине, који имају људске ликове. Људске погледе... У њиховим погледима налазимо себе, бољи део себе... И што је најважније, ничег извештаченог ту нема. Ничег присилног... Све иде глатко, без муке и без бола. Све се догађа као игра.

То што сам рекао било би напросто немогуће да наш аутор, отац Зоран Ђуровић, прво у себи самом а онда и у свему што је око њега, није осетио и пронашао исти онај квалитет што сам га ја именовао као pairisa. Као смелост и као блискост коју имамо са Оним спрам кога смо смели. Само тако се твар а то је, заправо, сложићемо се, онај последњи предложак сваког уметничког стварања може учинити пријемчивом за онај поглед Другог што нас (гледајући нас са фресака и са икона које су пред нама) погађа право у душу. То није мала ствар. Управо због тога, због те не мале ствари, сви ми оцу Зорану Ђуровићу дугујемо велику захвалност као човеку који нам је све то уприличио.